Kukuruzna zlatica - Diabrotica virgifera

Diabrotica virgifera ili kukuruzna zlatica je  insekt  poreklom iz Centralne Amerike, prisutan na Severno Američkom kontinentu. Godine 1992. prvi put je konstatovan u Evropi, i to prvo u Srbiji  na području Surčina, u blizini aerodroma u Beogradu. Od tada do sad, ova štetočina rasprostrla se i po ostalim državama.

Kukuruz joj je domaćin tj. na njemu ima potpun ciklus razvoja i ujedno je jedna od glavnih štetočina kukuruza poslednjih godina.

Kukuruz se u Srbiji gaji na velikim površinama.Ranije je uzgajan često i u monokulturi i bez većih smanjenja prinosa je tako gajen duže vreme. Međutim pojavom Kukuruzne zlatice-Diabrotica virgifera, poljoprivrednici su se našli u čudu, nisu znali šta ih je snašlo. Insekt je pričinjavao velike štete. Pojavljivao se kada usev nije lako zaštititi. Iz tih razloga došlo se do ideje o plodoredu kao veoma važnom u borbi protiv ove zapadne bube.

Odrastao insekt jede listove, svilu i vrh klipa najčešće u mlečnoj zrelosti kukuruza. Glavne štete nisu od odraslih već od larvi koje žive u zemlji i jedu i presecaju koren kukuruza gajenog u monokulturi. Kako je koren presečen, biljke gube čvrstoću i poležu, a prinos biva desetkovan usled loše funkcije korena. 

Odrastao insekt dužine je 5-6 mm. Razlikuju se mužjaci i ženke po boji krila.Krila ženki su sa naizmeničnim narandžastim (žutim) i mrkim uzdužnim štraftama, a kod mužjaka su mrka sa narandžastim tačkama na donjem kraju krila.Može da leti, najčešće nisko. Najveća aktivnost mu je na oko 25◦C.

Larva je tanka i duga nešto preko 1 cm.Pili se iz jajeta koje je prezimelo. Piljenje larvi je oko maja meseca, dok se odrasli najčešće javljaju od jula do oktobra.

Najbolja preporuka je gajiti dezinfikovano, sertifikovano seme i obavezno u plodoredu. Plodored je za sad najbolja mera koja se može primeniti.

Kako poboljšati vodopropusnost parcela?

Teška, zbijena, glinovita zemljišta i ilovače sklone su formiranju "vodenih ogledala" tj. bara na površini njiva. Voda se na površini javlja usled padavina koje ne mogu da se ocede u dublje zemljišne slojeve. To se dešava zbog formiranja tzv. Plužnog đona.

Elem, o čemu se tu konkretno radi. Oranjem  godinama na istu dubinu, zemljišne čestice se grupišu tako da najsitnije na dubini oranja formiraju zbijeni vodo-nepropusni sloj zemljišta i time uslovljavaju ne samo smanjenu ocednost zemljišta već i otežano probijanje korenova u dublje slojeve.

Plužni đon je jako zbijen i obzirom da se kod nas ore najčešće na 25-30 cm dubine to se i on formira neposredno ispod.

Upravo zbog toga neophodno je menjati dubinu oranja. Za preporuku je na svakih 4-5 godina izvršiti podrivanje tj. tehnološku operaciju kojom se podrivačima u vidu dleta zemljište proseca i razbija plužni đon. Podrivanje se izvodi sa jakim traktorima, a dubina podrivanja je iznad 45 cm. Obavlja se posle skidanja useva.  

Utrošak goriva jeste veliki ali se vremenom isplati. Vodena ogledala se značajno smanjuju, neka čak i nestaju. Prinosi bivaju viši, a plodnost zemljišta, fizičke i hemijske osobine značajno se poboljšavaju usled povećane mikrobiološke aktivnosti.

Napomena, slika preuzeta sa: http://i248.photobucket.com/albums/gg177/jd4755/Slika125-1.jpg

Ne palite žetvene ostatke, odlično su organsko đubrivo!

Iako nije sezona, poljoprivrednici imaju sad najviše vremena, pa koristim priliku da im u nadi da će se setiti ovog teksta skrenem pažnju na štete koje izaziva paljenje žetvenih ostataka.

Nakon skidanja useva tj. žetve, na njivama ostaju žetveni ostaci (slama, kukuruzovina, lišće,...). Stočari te ostatke baliraju i koriste u ishrani životinja, dok proizvođači bez stočarske proizvodnje pribegavaju paljenju kako bi sebi olakšali oranje ili unište seme korova. To je kardinalna greška. Nemojte paliti žetvene ostatke po cenu da se više pomučite oko njihovog zaoravanja i ostalog jer je paljenje čist gubitak vrednih materija i elemenata.

Najčešće se kao ostatak nalazi strnjika koja ima oko 0.5% azota, 0.1% fosfora, 1% kalijuma, itd. Što gledano na količinu slame iznosi poprilično. Kukuruzovina i suncokretni ostaci bogati su kalijumom, listovi repe azotom, itd.

Da ne bi došlo do disbalansa u odnosu ugljenika koji je osnova svih živih bića i azota kojeg pri zaoravanju ima značajno manje, dodaje se oko 0.3-0.5 kg azota na svakih 100 kg zaoranih biljnih ostataka. Time će se pravilno razložiti žetveni ostaci i značajno će povećati udeo humusa u zemljištu, a samim tim i njegovu plodnost. Kao izvor azota može se koristiti i osoka ili tečni stajnjak koji se prska preko usitnjenih žetvenih ostataka koji se potom zaoru bez potrebe dodatnog unošenja azota u obliku mineralnih azotnih đubriva.

Paljenjem se gube vilike količine azota, sumpora i organske materije.Da stvar bude gora, dobar deo korisnih mirkoorganizama paljenjem sagori u zemljištu.

Veliki su rizici od požara jer se paljenja vrše najčešće leti kada je slama suva i česte su i povrede obzirom da se samo paljenje izvodi kretanjem traktora koji vuče iza sebe zapaljenu gumu vezanu lancima ili slično. Ne retko dešava se da traktor stane zbog kvara, bude okružen vatrom i na kraju i izgori.

Jedini izuzetak kada se paljenje koliko toliko može smatrati opravdanim je na jako zakorovljenom zemljištu na kom treba da se izvede setva bez oranja tj. sa redukovanom obradom, ali čak i tad treba dobro razmisliti.

Povrh svega toga treba napomenuti da je na teritoriji Vojvodine paljenje žetvenih ostataka kažnjivo zatvorskom kaznom.

Koje seme suncokreta je najbolje za grickanje?

Suncokret tj. Helianthus annuus, poreklom je iz Južne Amerike, konkretno sa teritorije Peru-Meksiko.  Ljudi vole da grickaju semenke suncokreta međutim često se prodaje sitan uljani suncokret mesto pravi suncokret za grickanje. Naravno u odsustvu dobro dođe kakav god, bitno je da je zanimacija za zube.

Čak postoji i šala u kojoj kažu: "Kikiriki, semenke, petarde, ...zanimacija za zube!Idemo, još malo pa nestalo, jedan fišek samo  ....dinara."

Ljubitelji suncokretovog semena treba da znaju da postoje dva osnovna tipa suncokreta i to uljani i niskouljani.

Uljani se koriste za industrijsku preradu i dobijanje ulja jer sadrže iznad 40% ulja, a niskouljani za  grickanje.

Seme niskouljanih tj. hibrida za grickanje razlikuje se od uljanih po krupnoći jer je seme hibrida namenjenih grickanju dosta krupnije, zatim ima deblju ljusku i srž se daleko lakše odvaja od ljuske u odnosu na uljani.  Po boji uljani ima crnu ili sivu ljusku, dok semena suncokreta najbolja za grickanje imaju šarenu ljusku sa crno-belim prugicama.

Napomena da je slika na početku posta preuzeta sa linka: http://bride.wannabemagazine.com/zdravlje/oslobodite-se-stresa-konzumirajte-zdrave-namirnice

Kako vratiti med koji je kristalisao u normalno tečno stanje?

Ljudi u ishrani često koriste koju kašičicu meda kako bi popravili ili održavali zdravstveno stanje valjanim. Mnogi poljoprivrednici  i gotovo svi pčelari znaju da med posle nekog vremena ima svojstvo da kristališe i poprima oblik polučvrstog stanja. 

Ovo se dešava kada glukoza počne da poprima oblik kristala jer gubi vodu. Kristalna rešetka učvršćuje ostale sastojke meda čineći polučvrsto stanje.

Da bi došlo do kristalizacije neophodna je prezasićenost rastvora.

Koliko će proći vremena od vrcanja meda do kristalizacije zavisi, pa neki med kristališe brzo već posle par nedelja , a neki dugo ostaju nekristalisani i po 3-4 godine. Na to dosta utiču uslovi u kojima se čuva med, temperatura, vlaga, posude u kojima se čuva itd. 

Danas sam imao prilike da uzmem teglu kristalisanog meda, da uslikam kašičicu tvrdo kristalisanog do te mere da je promenio boju i prebledeo, pa sam želeo da vam objasnim kako tako čvrsto kristalisan med vratiti u tečno stanje.

Uzmete jednu dublju posudu. Naspete tople vode u nju. Stavite teglu sa medom, ali tako da vam topla voda ne dopire do čepa, nego recimo 10-12 cm uz teglu. Držite teglu meda u toploj vodi i već posle nekog vremena (koji sat) med će biti potpuno tečan kao što je bio i prilikom vrcanja.

           Zato kad vidite kristalisan med nemojte ga bacati nego ga koristite nakon što ga raskristališete sasvim normalno jer med može trajati vekovima.

Poleganje rasada i palež klijanaca kao problem povrtara

Polako kreće period pripreme rasada za ranu proizvodnju povrća. Naši povrtari najčešće muku muče sa gljivicom iz roda Pythium sp. koja je prouzrokovač poleganja rasada i paleži klijanaca kako na rasadu povrća  tako i na rasadu cveća.

Ona obično živi u zemljištu bogatom organskom materijom, a to su upravo nesterilisani supstrati. Napada mlade biljke u fazi klijanja i nicanja, a za starije biljke je bezopasna. Može izazvati ogromne štete u rasadu.

U početku napada pri zemlji se formiraju vodenaste pege na tkivu biljke. Koren ispod zemlje dobija mrku boju i odumire. Biljke napadnute ovim patogenom poležu, prelamaju se i na njima a i oko njih javlja se paučinasta micelija.

Uginuće biljaka je jako brzo, naročito ako je toplo i vlažno.

Rasad propada u zonama u obliku koncentričnih krugova.

Kako bi umanjili štete od Pythiuma  pri gajenju rasada, zemljište ili supstrat na kome gajite rasad morate sterilisati. Sterilizaciju možete izvršiti na više načina, ali najbolje je fungicidima.

Saksije i kontejnere za gajenje rasada bi trebalo dezinfikovati 1% rastvorom plavog kamena, a seme dezinfikovati fungicidima na bazi npr. mankozeba, kaptana, cineba,...

Jako obolele biljke treba počupati i zapaliti dalje od ostalog rasada.

Neću da reklamiram iako će možda tako delovati, ali ću izneti moje iskustvo.

U proizvodnji rasada paprike, paradajza, i ostalog najčešće koristim preparat Previcur od proizvođača Bayera sa aktivnom materijama  prokamokarb i fosetil. To je sistematični fungicid po meni odličan upravo za suzbijanje prouzrokovača poleganja rasada.

Preventivno štiti od infekcije biljaka sprečavajući da patogen prodre u biljno tkivo. Rasad se može potopiti, zaliti ili folijarno tretirati. 

Obično zalijem rastvorom Previcura. Ide 3-6 ml preparata u 2 litra vode za površinu od jednog metra kvadratnog. Pri presađivanju isto zalijem neposredno pre rasađivanja tj. pikiranja rasada.

Koliko su zaista ljute paprke koje jedemo?

Paprika pripada rodu Capsicum sp.

Ljutina paprike potiče od alkaloida Capsaicina koji se gotovo isključivo nalazi u placenti ploda tj. na semenjači. Ukoliko se pažljivo odstrani semenjača, ljutina paprike se gotovo eliminiše. Upravo zato najmanja ljutina je na vrhu paprike jer semenjače često ne dopiru do njega, pa se nakon par zalogaja oseti da su papričice ljute. 

Postoje slatke paprike i one su najčešće u tipu babura i krupnih pljosnatih paprika kanija.

Sa druge strane postoji mnoštvo ljutih papričica.  Ljutina paprike meri se po Skovilovoj skali ljutine. Na samom vrhu nalazi se čist kapsicin koji ima oko 16.000.000 jedinica ljutine. Tolika ljutina je čist otrov čak i ako se konzumira u malim količinama. Sreća te parike imaju manju ljutinu, ali neke poput sorte Karoline mogu imati ljutinu koliko i odbrambeni policijski sprej, čak i iznad 2.000.000 Skovilovih jedinica.

Najbolji način da se rešite  osećaja  ljutine u ustima nastale konzumiranjem ljutih papričica, nije voda, jer je kapsaicin hidrofoban, pa ga voda samo rasporedi po ustima, već je najbolje  ispijanje hladnog mleka, ili hladnog 10% rastvora šećera. Ukoliko ništa od ovog ne primenite, ljutina će proći posle nekog vremena.

Slatka paprika koja nema kapsicina ili je sadržaj jako mali:

Najčešće ljute paprike su u tipu šipke i imaju od 100-1000 jedinica skovilove ljutine. To su brojni hibridi ljute paprike koje možete kupiti na pijacama, u hipermarketima itd.:

Paprike sitne i okrugle mogu imati ljutinu od 2500-8000, a Tabasko paprike su ljutine 30.000-50.000 jedinica, ali treba napomenuti da većina tabasko sosova ima oko 2.500 do maksimum 5.000 jedinica ljutine:

Među najljućim paprikama na svetu je trinidadska ljuta papričica koja ima ljutinu od 1.000.000-2.000.000 jedinica ljutine:

Na samom vrhu po ljutini svih papričica na svetu je papričica Karolina, ljutine od oko 1.500.000-2.200.000 Skovilovih jedinica. Imao sam prilike da je probam pre dve godine-kolega mi je poslao na poklon. Iako volim ljuto i jedem često feferone po više komada, mogu reći da je ovo toliko ljuta papričica da sam samo posle par sitnih ugriza sa jako malo pojedenog ploda gotovo istog trena bio u goloj vodi od znoja, crven ko krv, usne su mi bridele, a stomak je doživeo stres. Stoga sa ovom papričicom pažljivo. Iako je bila mala, veličine oko 3 cm moglo je da je jede deset ljudi i da se svi lepo oljute:

Bliži se prihrana pšenice

Krajem zime pšenica biva iscrpljena, i nalazi se u fazi kada joj je neophodna prihrana. Azot se iz zemljišta lako ispira te se stoga deo koristi u prihrani kako bi se iskoristio kada je usevu najpotrebniji. Za formiranje jedne tone semena sa odgovarajućom vegetativnom masom pšenice u proseku je potrebno oko 25 kg azota (N).

Pri nedostatku azota slabije je bokorenje, biljke ostaju niže i manji je klas. Starije lišće prvo počinje da žuti i nekrotira. Ako se pak upotrebi preterana količina azota, doći će do poleganja useva, njegovog propadanja i biće podložnije napadu raznih prouzrokovača bolesti.

Prihrana ima velikog uticaja na visinu prinosa, a vreme prihrane zavisi od vrste đubriva. Najbolje je ovu operaciju izvesti tokom februara meseca, i to ako se koristi Urea oko prve dve dekade februara, a ako se koristi AN tj. amonijum-nitrat prihrana se može  obaviti i nešto kasnije tj. do početka marta. Generalno se smatra sredina februara za pogodan trenutak za prihranu u prosečnim godinama.

Da li će prihrana biti obavljena zemaljskom ili vazdušnom mehanizacijom zavisi od stanja u konkretnoj situaciji na parceli i vremenskih useva.

       Bitno je da se za vrstu đubriva prvenstveno odlučujete na osnovu pH vrednosti zemljišta, mada treba uzeti u obzir i cenu po jedinici aktivne materije, skladištenje, manipulaciju itd. Ureu ne treba primanjivati na kiselom zemljištu, već tu treba dati prednost krečnom amonijum-nitratu (tzv. KAN) ili amonijum-nitratu (tzv.AN). Na baznom zemljištu sa druge strane prednost ima urea.

Par razloga za razvoj plasteničke proizvodnje

Iskustvo, između ostalog i u biljnoj proizvodnji u zatvorenom prostoru (plasteničkoj proizvodnji) kao i projekti u kojima smo uspeli da oko 35 porodica animiramo da započnu plasteničku proizvodnju i sebi time već godinama obezbede pristojna sredstva za život, naveli su me da napišem par razloga za razvoj plasteničke proizvodnje u Srbiji.  

Razvoj nauke i tehnologije sa sobom povlači i permanentno usavršavanje i u oblasti poljoprivrede. Nekada ekstenzivna proizvodnja na velikim zemljišnim površinama usled urbanizacije i globalizacije uslovila je uzgoj biljaka na usitnjenim i malim gazdinstvima.

Poljoprivredna gazdinstva iako sitna teže iznalaženju načina za intenzivnijom proizvodnjom, a samim tim i održavanju ili uvećanju profita. Plastenička proizvodnja upravo predstavlja jedan od savremenih vidova intenzivnije biljne proizvodnje.

Pre svega, hrana koja svakog dana beleži skok cena, zatim povrće i voće koje je nosilac vitamina, minerala i vlakana u ishrani čoveka, a samim tim i kvalitetniji, zdraviji i dugovečniji ljudski vek.

Pritom treba napomenuti da je putem gajenja biljaka u zatvorenom prostoru pored većih prinosa po jedinici površine moguća i proizvodnja tokom cele godine, znatno veći koeficijent obrta u odnosu na druge poljoprivredne delatnosti.

Skromna ulaganja u plasteničku proizvodnju sa sobom donose i "sigurno" radno mesto kao i solidnu zaradu, što u vreme velike ekonomske krize i nezaposlenosti može umnogome da popravi status poljoprivrednih gazdinstava.

Srbija poseduje dobre uslove za razvoj poljoprivrede, ali su gazdinstva usitnjena, često i ispod jednog hektara. Proizvodnja na otvorenom na tako usitnjenim gazdinstvima daje samo simbolične finansije i pritom je daleko više izložena uticaju prirodnih faktora (npr. ekstremna suša, mraz, grad,...) u odnosu na plasteničku proizvodnju.

Pravilno tražite pesticide za određenu namenu

Pod pojmom pesticida proizvođači često smatraju "sve" vrste (otrovnih) preparata koje prskanjem (zalivanjem, potapanjem,i sl.)  nanose, bilo da se radi o onim namenjenim za suzbijanje korova ili pak o onim namenjenim suzbijanju insekata itd.

Izneću vam osnovnu podelu pesticida prema nameni koja će vam olakšati kupovinu pri odlasku u neku od poljoprivrednih apoteka i bliže vas usmeriti šta tražite.

Ukoliko vam treba sredstvo za suzbijanje korova onda ćete u prodaji to nasloviti herbicidom.

Ako vam gljivice prave problem potrebni su vam fungicidi.

Sitne grinje čest su problem I suzbijaju se akaricidima, a za razliku od njih insekti se suzbijaju insekticidima.

Puževe suzbijamo limicidima.

Nematode se suzbijaju nematocidima, a glodari rodenticidima.

Da vam divljac nebi pravila probleme, da je odbijete od useva koriste se repelenti.

Za rgulisanje rasta biljaka potrebni su vam regulatori rasta.

Pojedinim preparatima neophodno je dodati i materije koje pospešuju lepljivost, prijanjanje za list ili neku drugu površinu,kvašljivost i neka svojstva kako bi se poboljšao efekat pesticida, i takve materije se nazivaju okvašivači.

      Trudite se da tretiranje radite uz adekvatnu zaštitu, primenu propisanih doza i po lepom vremenu kako sebe i druge ne bi izložili štetnim posledicama preparata.

Toksično delovanje hemijskog elementa bora na Spathifylium

Žena je pre izvesnog vremena dobila Spatifilum (lat. Spathiphyllum) na poklon. Dala joj je koleginica koja ga jedno vreme prskala nekim đubrivima sa mikroelementima  i kada je primetila problem da se na vrhovima i ivicama pojavljuju pege i tkivo nekrotira želela je da nam ga da i vidi hoćemo li uspeti da ga živnemo.

Pogledao sam malo bolje i bilo mi je jasno da se radi o toksičnom delovanju Bora (B). Bor se iz zemlje transportuje ksilemom  i skuplja se na lisnim vrhovima i ivicama. Simptomi toksičnosti bora počinju na vrhovima i marginama starijeg lišća. Kod brzog usvajanja bora, simptomi zahvataju  masu listova i šire se od starijih ka mlađim listovima. Poremećaj obično počinje pegom na samom vrhu lista, a ukoliko je velika toksičnost bora nekroza se odmah razvija bez hlorize.

Odmah sam joj tražio bočicu da vidim sa čime je prskala. Uvideo sam da su moje pretpotstavke sve više potvrđene jer je hranivo sadržalo velike količine bora. Ispraznio sam saksiju, zemlju u kojoj je cvet bio uklonio, a cvet presadio u novu humusnu zemlju za cveće i stavio ga na mesto gde neće biti pod velikom direktnom sunčevom svetlosti.

Šta se konkretno desilo: U saksiju staje ograničena količina zemljišta i ako se ne vodi računa o đubrenju, lako dolazi do zaslanjivanja, poremećaja pH vrednosti u njoj, predoziranosti i toksičnog dejstva pojedinim elementima koji se mogu naći u prekomernoj količini.Za razliku od drugih hraniva bor može biti toksičan i pri prečestoj folijarnoj primeni.

Koren je pri presađivanju bio slabije razvijen, te sam mu dodao malo fosfora, i nabavio mikrobiološko đubrivo koje je pospešilo razvoj listova, postali su jače zelene nijanse, sjajniji i osetno lepši, a koren se umnogome razvio. Ne bih da reklamiram, al' ipak ću staviti čisto da se zna šta mu je pomoglo: Preparat FLOSAL od proizvođača Agrounik.

Spatifilium je pre više meseci cvetao i to bogato, a ove godine očekujem da će  možda imati opet snage da izgura cvet jer je lisna rozeta zdrava i bogata. U cvetanju je izgledao potpuno isto kao na slici gore. 

Pravilno uzmite uzorak zemljišta za analizu

Uzorkovanje zemljišta omogućava vam da: odredite sadržaj hranljivih elemenata u zemljištu; da utvrdite višak ili manjak pojedinih hranljivih elemenata, i na osnovu toga daje preporuke za đubrenje svake analizirane  parcele.

Analizom zemljišta najčešće se utvrđuje: kiselost tj. pH zemljišta, karbonati, ukupan azot, fosfor, kalijum i sadržaj humusa u zemljištu.

Vreme uzorkovanja zemljišta je nakon skidanja useva (leto-ukoliko je predusev ozima strnina ili jesen-posle jarih useva), za voćnjak i vinograd je nakon ili pre početka vegetacije, najpoželjnije pre osnovne obrade zemljišta. 

Dubina sa koje se uzima uzorak za jednogodišnje useve je 0-30 cm, a za višegodišnje (voćnjake i vinograde) 0-30 cm i 30-60 cm.

Ako se radi o ujednačenim i velikim tablama uzorak se uzima sa svakih 3-5 hektara , dok u slučaju da postoje depresije ili je tabla nejednaka, uzorak se uzima za svaki karakteristični deo parcele.

Prilikom uzimanja na parceli možete se kretati dijagonalno ili cik-cak.

Kada uzimamo uzorak ašovom, zarežemo sloj zemlje debljine 3-5 cm.

Izvađena zemlja na ašovu izreže se nožem i uzimamo uzorak zemlje u celoj dužini ašova po sredini. Tako uzmite 20-25 pojedinačnih uzoraka i izmešajte ih u kofi i od te količine zemlje uzmite oko 1 kilogram koji će predstavljati jedan zbirni uzorak. Važno je da prosečan uzorak predstavlja što je moguće ravnomerniji raspored pojedinačnih uzoraka po čitavoj površini parcele.

Ukoliko se uzorkuje zemljište u voćnjaku ili vinogradu, potrebno je sa istog mesta uzeti uzorak i sa dubine 30-60 cm.

Zemljišni "kaiš" skinite sa ašova, ubacite u drugu kofu predviđenu za pojedinačne uzorke sa dubine 30-60 cm.

Od pravilnog uzimanja uzoraka zemljišta, zavisi kvalitet rezultata analize. Stoga zemlju trebate staviti u PVC kesu i dobro zatvoriti kesu, a sa njom staviti i papirić sa podacima: Ime i prezime, adresa, telefon, katastarska opština, katastarski broj, veličina parcele, dubina sa koje je uzet uzoraka, planirane biljne vrste za gajenje u narednim godinama , u voćarsko-vinogradarskoj proizvodnji naglasiti da li je voćnjak ili vinograd u podizanju ili u eksploataciji, broj poljoprivrednog gazdinstva, broj žiro račina gazdinstva, klasa zemljišta,... Ako ima još nešto bitno treba to dopisati u napomeni, na primer ako usev još nije skinut treba napomenuti koji je to usev na parceli i čime je đubren, i sl.

         Analiza zemljišta iako zahteva izdatak, višestruko se isplati zbog činjenice da možete pravilno izbalansirati i voditi ishranu biljnih kultura koje dolaze, a i zemljište dugo održavati kvalitetnim ili mu čak i poboljšati kvalitet.

Velika štetočina lucerke –Lucerkina buba (Phytodecta fornicata)

Mnogi ljudi, čak i poljoprivrednici Lucerkinu bubu – Phytodecta fornicata nazivaju Bubamarom.  Lucerkina buba je najrasprostranjeniji i ekonomski vrlo štetan insekt lucerkinih useva, koji ima jednu generaciju godišnje. U zemljištu preživljava kao odrastao insekt, a javlja se s' proleća kada se zemljište dovoljno zagreje (na oko 10-12◦C), tj. kraj aprila-početak maja.

Hrani se lišćem lucerke.

Svoju boju i da kažem kamuflažu prilagodila je tako da ostali pomisle da je bubamara jer je time iznašla veću šansu za preživljavanje. Međutim telo je uže, valjkasto.Ima dve crne tačke na vratnom štitu, a na krilima osam crnih tačaka.

Kritičan broj, kada treba izvesti suzbijanje je 5 odraslih tj. imaga po kvadratnom metru. Larve su još štetnije od odraslih. Ako se sa 10 zamaha kečerom pred prvi otkos ulovi 30-60 larvi, preporučljivo je posle košenja izvršiti tretiranje.

Najveće štete ovaj insekt nanosi pred prvi otkos, zato se posle košenja može preporučiti tretiranje useva insekticidima na bazi Fenitrotiona , Malationa,... Npr. preparat  Etiol tečni u količini oko 1.5-2.5 litara/hektaru, ili Fenitrotion oko 1-1.5 litara po hektaru.

Razlike u izgledu uviđate na gore prikazanim slikama: prva je lucerkina buba, a druga slika je bubamara.

Zašto je zima neophodna usevima

Poljoprivrednici imaju dva glavna roka za setvu i to setva u jesen i setva s proleća. Sorte koje se seju u jesen nazivaju se ozimim, a sorte koje se sade u proleće nazivaju se jarim.

Nauka je danas napredovala pa je načinjen i fakultativan tip sorti koje su na prelazu između prva dva tipa.

Zašto je zima neophodna usevima mnogi se pitaju, kako to da biljke ne daju seme ako ih gajimo sve vreme u uslovima visokih temperatura.

O čemu se tu konkretno radi najplastičnije bi moglo da se objasni ovako:

Da bi biljka prešla iz vegetativne u generativnu fazu, odnosno iz faze gde ima samo listove u fazu cvetanja i plodonošenja neophodno je da određeni period bude izložena niskim temperaturama, često i mrazu.

Biljka tada to shvata (hormonom  vernalinom)  kao opasnost zbog koje vodeći se zakonima prirode u kojem je ključ svega ostaviti potomstvo želi da po cenu i da žrtvuje svoj život, naglo zadaje naredbu da mora ući u generativnu fazu i doneti seme, jer ni sama ne zna da li će sledeće sezone uspeti da se odupre takvim temperaturama i uslovima spoljne sredine.

Taj postupak u kojem biljke shvate da je Vrag odneo šalu, odvija se u određenom periodu i na određenim temperaturama.

Kod ozimih sorti on je duži i temperature su niže jer su te sorte otpornije na niže temperature, dok se kod jarih  taj proces odvija na znatno višim temperaturama pa ih je moguće sejati i nakon zime tj. u proleće.

Ozima žita koja ne prođu kroz zimu ili zima bude suviše blaga ne klasaju i ne vlataju, već bivaju obična trava.

Ozime sorte žita zahtevaju temperature ispod +5 ◦C i to u trajanju oko mesec dana, dok jare zahtevaju temperature ispod +10◦C, i to u trajanju od 20-tak do 50 dana.

Da nema zime i hladnog perioda, ne bismo imali hleba, zato ma koliko nam bilo hladno za čovečanstvo i zima ima svoju važnu ulogu.

Saznajte značenje oznaka na hibridima kukuruza

Držao sam brojna predavanja poljoprivrednicima iz okolnih naselja. Tom prilikom uvideh da velika većina njih iako gaji kukuruz, često ima nepoznanica šta označavaju koji brojevi i oznake koje stoje u imenu hibrida kukuruza.

Kako bih vam pomogao oko izbora upravo ću ukratko objasniti glavne oznake i brojeve.

Kukuruz se može gajiti za različite namene. Postoje oni namenjeni proizvodnji kokica tj. kokičari, zatim silažni, merkantilni namenjeni stočnoj hrani, zatim šećerci namenjeni ljudskoj ishrani, itd.  Kod izbora morate izčitati njegove bliže osobine od tolerantnosti na sušu, brzine otpuštanja vlage, prinosa, ...

Oznaka "su" ukazuje da se radi o kukuruzu šećercu.

Oznaka "k" kazuje da se radi o kukuruzu kokičaru.

Oznaka "t" govori da je to kukuruz tvrdunac.

Oznaka "b" stoji kod hibrida belog zrna.

Oznaku "wx"  poseduju kukuruzi sa povećanim sadržajem amilopektina

Hibridi sa povećanim sadržajem ulja nose oznaku "u".

Oznaku  "O2"  nose hibridi sa povećanim sadržajem lizina.

"SC" oznaka ukazuje da je hibrid kukuruza dobijen selekcionim postupkom ukrštanja dve inbred linije (tzv. Singl cross).

"TC" su hibridi nastali ukrštanjem tri inbred linije ili jedne inbred linije sa SC hibridom.

"DC" su četvorolinijski hibridi nastali ukrštanjem dva SC hibrida.

Svi hibridi su dalje razvrstani brojevnim oznakama u međunarodne FAO grupe zrenja zavisno od dužine vegetacionog perioda. Najranostasniji su hibridi FAO grupe 100 i njima vegetacioni period iznosi do 90 dana. FAO grupa 200 ima vegetacioni period 90-100 dana, FAO 300 ima 100-110 dana, i svaka sledeća FAO 400,500,600,.... ima za po 10 dana duži vegetacioni period od svog prethodnika.

Najkasniji hibridi označeni su sa FAO 1000.

U Srbiji se obično gaje od FAO 300 do FAO 700.

Sto je hibrid raniji obično je manjeg prinosa al zato ima dovoljno vremena da se zemljište pripremi, a zrno dobro osuši što kasnije smanjuje troškove čuvanja i skladištenja, dok  kod kasnih hibrida seme ostaje vlažno, a biljke zelene te se upravo zato prvenstveno oni koriste za spravljanje silaže i super-silaže.

Obzirom da sam iz Beograda, preporuka bi bila da se na tom području (naravno to važi i za Srem, Banat, Bačku, Kolubarsko područje,...) gaje hibridi FAO grupe 300-500 (bliže određeno FAO 400-500) za seme, a FAO grupa 600-700 za silažne kukuruze. Kod silažnih kukuruza preporuka je da proizvođači uzimaju hibride koji ostaju dugo zeleni i oni nose oznaku "Stay green".

Kako među vama ima i onih koji gaje kukuruz na većoj nadmorskoj visini, izbor hibrida usaglasite sa dužinom vegetacionog perioda jer je na većoj nadmorskoj visini manja temperatura pa je ujedno i suma temperatura manja i ukazuje da su potrebniji nešto raniji hibridi.

Na posletku da napomenem da oznake tipa ZP, NS,PR,KWS,LG,... u imenu označavaju ime proizvođača, npr. ZP –označava Institut Zemun Polje, NS-Institut Novi Sad,...

Povećajmo prinose mahunarki

Vreme brzog tehnološkog i naučnog razvoja  je vreme u kome živimo. Kao takvo, brojne inovacije i naučna saznanja nalaze primenu i u poljoprivredi.

Iako naši poljoprivrednici često u proizvodnji mahunarki (soje, graška, boba, sočiva, pasulja,...) izvode plodored pravilno, takođe i obradu zemljišta, navodnjavanje, zaštitu i berbu na vreme i valjano, u cilju saveta poljoprivrednicima kako dodatno poboljšati prinose mahunarki želim ukazati na primenu azotofiksatora.

Elem, biljke za svoju masu i prinose troše razne elemente, a od svih ponajviše azot (N) koji je nosilac zelene mase. Upravo zato se po poljoprivrednim apotekama često nalaze azotna đubriva (Urea, Amonijum-nitrat tj. AN, Krečni amonijum nitrat tj.KAN itd.). Međutim, biljke poput mahunarki na svojim korenovima poseduju kvržice koje se vide čak i golim okom.

Kvržice predstavljaju punktove gde žive bakterije koje su u simbiozi tačnije u dobrom odnosu sa biljkom. One prerađuju azot iz vazduha,a  azota u vazduhu ima oko 78%, i zatim taj azot dostavljaju biljci koja ga time daleko lakše usvaja.

Ukoliko poljoprivrednici đubre velikim količinama azota ove biljke, neće dobiti i najveću zaradu i ekonomski efekat proizvodnje, već naprotiv će uticati na disbalans u broju kvržica. Upravo tu je veliki prostor za zaprašivanje semena mahunarki neposredno pre setve sojem bakterija koje odgovaraju tim biljkama, a znajući da one nisu nikakvi otrovi.

Danas postoji za svaku vrstu određeni soj koji u značajnoj meri može povećati prinos i to negde oko 20-tak % te zbog toga preporučujem primenu tih preparata.

Bakterije pripadaju rodu Rhizobium, a soj je za svaku vrstu različit, npr. Rhizobium pizi je namenjen grašku , Rhizobium phaseoli namenjen je pasulju, itd.

Samo dodavanje bakterija koje se nalaze u kesicama treba da bude izvedeno brzo i u tami, nanošenjem uz utrošak male količine vode, i  mešanjem  van direktne svetlosti kako ne bi došlo do uništavanja bakterija.

Da ne reklamiram nečije preparate dovoljno je otići u poljoprivredne apoteke, reći vrstu mahunarki koju želite sejati i zatražiti adekvatni joj azotofiksator, a dalje će već poljoprivredni stručnjak da vas usluži adekvatnim sojem. Pritom treba napomenuti da su cene tih preparata gotovo simbolične i svakako ekonomski isplative spram prinosa koje donose.

Koliki je značaj gajenja mahunarki i rada azotofiksatora govori i činjenica da su prinosi i narednog useva značajno povećani jer zemljište biva obogaćeno azotom i ostalim hranjivim elementima.